Пауло Цоелхо "Једанаест минута"

Али да би је пробудила, потребан је други. Универзум постаје значајан само ако имамо некога са којим ћемо подијелити своја осећања.



По правилу, ови састанци се јављају у тренутку када стигнемо до границе када осећамо потребу да умремо и да се поново родимо. Састанци нас чекају - али колико често сами избјегавамо!



И када смо били очајни, схватајући да немамо шта да изгубимо, или обрнуто - превише смо срећни за живот, непознато се манифестује, а наша галаксија мења орбиту.

Од аутора

29. јуна 2002. године, неколико сати пре него што сам ставио последњу тачку у рукопис ове књиге, отишао сам у Лурд да сакупљам чудесну воду из тамошњег извора.



И сада, већ у светилишту, нека врстачовек од седамдесет година старости ме је питао: "Вероватно вам је речено да сте веома слични Пауло Цоелхо-у?", одговорио сам да је Пауло Цоелхо био испред њега. Онда ме је овај човек загрлио, упознао са мојом супругом, упознао ме са мојом унуком, почео да говори о важној улози коју су моје књиге играле у његовом животу, и на крају додало: "Они ме чине сањам."



Нисам чула ове речи по први пут, али сваки путрадује се њима. Међутим, у том тренутку био је врло збуњен, јер је знао да је "Једанаест минута" књига о таквом објекту, који би се могао срамотити и шокирати и повредити.



Стигао сам до извора, добио воду, вратио се, питао где живи ова особа (испоставило се - на сјеверу Француске, на граници са Белгијом) и написао његово име.



Ова књига је посвећена теби, Маурице Гравелине. Ја имам обавезе пред вама, пре ваше супруге и унуке - али и пре себе: морам да причам о томе шта се брига и брине о мени, а не о томе шта би сви волели да чују од мене.



Неке књиге чине да сањамо, други - уроњени су у стварност, али сви су прожети најважнијим за ауторски осећај - искреност.</ п>